Kovač zlatnih, srebrenih, pocinčanih kapija i ograda više ne kuje. Tako mora biti jer tako je suđeno. Potkraj maja kovač zlatnih kapija Kemo Zahro, ne s puno godina, je svoju kovačnicu posložio, pomeo i pogledao sve više puta, pa opet sve iznova pogledao... Erdine sine, ovo su desno teži čekići, a ovo su ključevi koji mogu skoro sve otvoriti, ovo su za varenje koje nikad ne puca, ovo su željeza malih i velikih dimenzija koje uvijek moraš imati.

Molim vas nemojte, molim vas ne psujte na starog bosanskog lava Stjepana Kljujića. Molim vas nije fer. Tako nekako ide stara pjesma koju volim. Pa on je lav, vuk, ponekad samotnjak, pa on je srce Bosne, pa nemojte tako prema njemu. Hajka na njegovu izjavu, ruši sav njegov život i to se kao jedva čekalo. Zapravo, Stjepane Kljuić, u svojoj domovini imaš pravo da sudiš i kudiš svakog, baš kao što ima pravo svako da sudi i tebe.Puno mržnje prema tebi ne mogu da otrpim, a da ne kažem. Tvoje pravo je da budeš takav kakav jesi, i moje pravo da budem ovakav kakav jesam. To je zapravo sloboda.

Bakir, a i druge stranke, su razumno odbili zahtjev Dragana Čovića, ali je to trebao davno prije, jer HDZ politika je UZP, na čijem čelu je bio zločinac Franjo Tuđman. Sve jasno kao dan, oni nikad nisu pokušali kazniti i tražiti ratnu odštetu od Republike Hrvatske što je van svakog razuma. Kao Bakir, jasno je, da je i Dino Konaković takav, jer on je nešto mlađe i snažnije, od stare majke SDA, ali takav je i Fahro, pa Naša Stranka, SDP i svi dalje. Osnovno političko znanje je bilo da se Republika Hrvatska mora kazniti kao agresor.